NOVI GLAS

Glas prošlosti – Crni prorok, siromašni “kralj” Firence: Kako je tvorac “lomače taštine” završio na lomači

Dok su sedmog februara 1497. okupljeni Firentinci gledali kako vatra na Piaca dela Sinjora guta sve ono što su Dominikanski sveštenici smatrali da navodi na taštinu, ali i greh uopšte, jedan monah, koji je zapravo bio “kralj” grada, gledao je lomaču sa određenim zadovoljstvom. Smatrao je da su njegovi sugrađani prišli korak bliže Bogu.

Te večeri nije znao da će na istom mestu, na isti način kao i knjige, slike, nakit, haljine, instrumenti i ostali predmeti koji navode na greh, godinu dana kasnije, i sam završiti u plamenu. Njegovo najjače oružje, Reč, nije moglo da se nosi sa oružjem koje su imali njegovi neprijatelji.

ŠKOLOVANJE PO BOLONJI

Savonarola je rođen u gradu Ferari 1452. godine, gde je završio i umetničku školu. Obrazovanje nastavlja u Bolonji, uzimajući svešteničku odoru reda dominikanaca. 

Bio je opsednut strašnim sudom i kaznama za grešnike koji su skrenuli sa Božijeg puta, idejom vodiljom većine njegovih propovedi. Postojao je čitav jedan pravac, u kome su se propovednici međusobno nadmetali čije izlaganje paklenih muka i strašnoga suda ostavlja jači utisak. U tim krugovima, Savonarola postaje poznat, ali još nije imao naklonost širih slojeva.

Nakon obilaska manjih gradova u okolini Bolonje, put ga dovodi u Toskanu, koja je pod snažnim uticajem Firence i renesansnog pokreta. Putujući od manastira do manastira, Savonarola je proučavao antičke filozofe, čiji su radovi u Toskani bili jako popularni, ali i antičku nauku iz drugih oblasti.

Dok je većina shvatala antička mišljenja kao otklanjanje iz okova religije, Savonarola je u antičkoj nauci video metode kojima bi dodatno učvrstio hrišćanska načela, naročito u Firenci, koju je smatrao centrom nemorala.

„Jedino dobro koje su doneli Aristotel i Platon, je što su izneli mnoge argumente koje možemo da iskoristimo protiv jeretika. Međutim, i oni, kao i drugi filozofi, sada gore u paklu“ – govorio je Savonarola.

UMETNIČKA DUŠA

Njegovi nastupi, ali i jasan i zastrašujuće efektan stil propovedanja, privlače sve veći broj ljudi, a među njima i neke koji su prepoznali Savonarolin veliki oratorski i filozofski kapacitet. Iako je u svojim govorima često napadao firentinski moral, zaluđenost njenih građana “lažnim idolima”, “oligarhiju I sveštenstvo, odrođene od Boga, koje živi na grbači bogobojažljivog čoveka”, mnogi koji su se mogli pronaći kao mete njegovih napada su ga sa interesovanjem slušali.

U gradu u kome je na svakom koraku bujala umetnost, stil je često bio važniji od suštine, a Savonarolin stil je oduševio uglednije Firentince. 

 Ništa hvale vredno što bi se pojavilo u severnoj Italiji nije moglo da promakne Lorencu Medičiju, pa tako Savonarola 1490. godine dobija poziv da se priključi Redu svetog Marka iz Firence. Oberučke ju je prihvatio.

Neki od najvećih umova tog vremena su živeli u Firenci , a sa mnogima od njih, uprkos svojoj neuglednoj pojavi, Savonarola je ukrstio mišljenje. I njegovi protivnici priznaju da mu je teško bilo parirati u raspravama, bilo da su se ticale strogo teoloških tema, bilo da se radilo o umetnosti. Savonarola je shvatao veličinu i genijalnost umetničkog pokreta u Firenci, i naravno da je shvatao da se neka od najvećih umetničkih dela ikada, stvaraju pred njihovim očima. Ali, Savonarola nije priznavao umetnost koja nema religijske motive, što ga je isključivalo iz brojnih visokih društava u gradu. Cenio je umetnost, ali je smatrao da ona treba da širi poruku koju šalje sam Bog. Ili barem Savonarola.

Njegov prvi nastup u velikoj katedrali Duomo, koja se smatrala najlepšom građevinom sveta, bio je izuzetno posećen. Upečatljivo propovedanje, neobičan i vatren stil, ali i jaki argumenti koje je iznosio, učinile su od njega osobu o kojoj se govori. 

DOLCE VITA CRNOG PROROKA

“Tiranija se nadvila nad dobrim ljudima naših krajeva!”- odjekivale su Savonaroline reči Duomom. Iako nesporno hrabar čovek, mudro je izbegavao da se se izjasni na koga konkretno misli ovom rečenicom, kojom je često otpočinjao svoje propovedi. Bila je to priča koju su mnogi prihvatali kao istinu, mada ju je svako tumačio onako kako mu je najviše odgovaralo.

Naravno da postoji tiranija, smatrala je firentinska oligarhija, već nekoliko decenija predvođena porodicom Mediči, koja je tu tiraniju videla u Papinim pokušajima ukidanja samostalnosti Firence. Običan narod Firence je tiraniju video upravo u istim oligarsima koji su vladali gradom, dok su drugi gradovi Toskane tiranijom smatrali firentinsku dominaciju pokrajinom.

Savonarolina najpoznatija propoved, koju je često ponavljao, bila je o vizijama koje dobija od Boga. Naime, Bog mu je poručio da će se velika nesreća sručiti na grešnu Firencu, da će doći Božiji sluga, kralj sa severa, i kazniti neposlušne, te da će dva najveća tiranina pasti u jednoj godini. Spasenje je srećom, postojalo, a put do njega je bila potpuna posvećenost Bogu, ili Savonaroli lično, zavisno od pozicije osobe u pitanju. Jedina osoba koju je tih godina Savonarola imenom kritikovao, bio je rimski Papa, ali to u Firenci nije bio veliki pokazatelj hrabrosti. Inoćentije VIII je smatran grešnikom, razvratnikom i tiraninom i bez Savonarolinih sugestija.

Mnogo ljudi je obilazilo gradove i propovedalo o sudnjem danu i poslednjoj prilici za spasenje. Ono što je Savonarolu izdvajalo od ostalih je što su njegove vizije, bile one stvarne ili ne, počele da se obistinjuju.

PROROČANSTVO KAO SUDBINA

Kada su, 1492., u razmaku od nekoliko meseci umrli i Lorenco Mediči, (u 43. godini) i papa Inoćentije VIII, mnogi su u tome videli ispunjenje proročanstva o istovremenoj smrti dva tiranina. Savonarola se nije ustezao da implicira tako nešto, postavši sve precizniji u odapinjanju svojih verbalnih strela. 

Na vlast Lorencovom smrću dolazi njegov sin Pijero, koji nije uspevao da se snađe u ulozi svog oca, vlastodršca. Tako u Firenci nastaje borba za ogromnu vlast ostalu iza Lorenca, a koju Pijero nije uspeo da prikupi. Jedan djelić te vlasti, barem one svešteničke, dobija i Savonarola. Naime, od novog pape, Rodriga Bordžije koji je uzeo ime Aleksandar VI, Savonarola biva proglašen za načelnika monaškog reda kojem je pripadao. 

Papa je, zaokupljen brojnim stvarima koje su se dešavale u tom burnom periodu hrišćanstva, smatrao da je unapređenjem „kupio“ Savonarolinu poslušnost, ili barem primirje. Na njegovo veliko razočarenje, to uopšte nije dovelo do promene Savonarolinog odnosa prema Papi, jer je i novog Papu nazivao grešnikom i razvratnikom (naročito nakon što je Papa i formalno priznao neku od svoje dece). 

A drugi deo proročanstva počeo je da se ostvaruje dve godine kasnije.

GAŽENJE ČIZME 

Godine 1494., nakon prolaznih sukoba kojih je desetine pre toga rešavano bez ikakvog upliva sa strane, u svađu Napulja i Milana biva umešan francuski kralj Šarl VIII. Iako je glavni kraljev cilj bio Napulj, on je morao proći kroz celu Italiju da bi do njega došao. Na tom putu ni malo nežne francuske armije, potpomognute švajcarskim plaćenicima, stradao je svako za koga se mislilo da predstavlja pretnju.  Nakog Đenove koja je pretrpela jak udarac, i Mordana koji je potpuno uništen, a svo stanovništvo masakrirano, francuski kralj se našao na vratima Firence. 

Savonarola je tog jutra držao propoved, u kojoj je, u transu, okupljenima ponavljao da se upravo ostvaruje njegovo predviđanje –  sam Bog je poslao Šarla da kazni grešne Firentince. Kralj sa severa, kao po njegovim proročanstvima, proveo je sedam napetih dana u Firenci, koji su se završili ultimatumom :  isporučiti Pijera Medičija, koji je negodovao povodom upada strane vojske u Italiju  i naivno ušao u savezništvo sa Napuljem, ili se suočiti sa vrlo naprednom francuskom vojskom.

Praktični Firentinci su sačuvali svoje dostojanstvo tako što je Pijeru Medičiju omogućeno da pobegne iz grada pre nego što je mogao biti izručen kralju. Razaranja su pošteđeni kada su izrazili svoje slaganje sa pravom francuskog kralja da zauzme Napulj, uz predaju nekoliko kesa sa novcem, da mu se nađe na dugome putu. Kralj je tako nastavio svoj put na jug, što je jedna od dramatičnijih epizoda u italijanskoj istoriji, a Firenca je posle šest decenija bila bez Medičija na čelu.

Dok su visoki i srednji slojevi, kao i samo sveštenstvo, bili zauzeti tumačeći novonastalu situaciju u kojoj strani kralj ide sa ogromnom vojskom od grada do grada i postavlja vlast po svojoj volji, Savonarola je ovu situaciju iskoristio za ono što bi danas mogli nazvati spinom. 

U svojim propovedima, ali i manje javnim skupovima,  ukazivao je na Kralja sa Severa, ali je isticao i to da je Firenca pošteđena zahvaljujući upravo Savonaroli i njegovim monasima, koji su u susretu sa Šarlom, navodno, uspeli da ubede kralja da poštedi Firencu. Da li je Savonarola zaista razgovarao sa Šarlom, i da li je taj razgovor bio razlog zašto kralj nije osvojio Firencu, nije potpuno jasno, čak je i malo verovatno, ali je činjenica da je svima koji su bili spremni da slušaju, Savonarola to i govorio. 

NJEGOVIH PET MINUTA

Ubrzo je Savonarola postao najpopularnija ličnost u gradu, neko čija se reč sluša i poštuje, a pratio ga je i glas mistika i božijeg izabranika. Iako je u neformalnim razgovorima shvatao političku kompleksnost situacije sa francuskim kraljem na poluostrvu, u svojim javnim nastupima uvek je isticao da je to božija kazna zbog „Razvratnika na stolici Svetog Petra“.

To je moralo da dođe do Pape, mada se Aleksandar VI odlučio da ne reaguje, jer je veći problem bio zajednički neprijatelj na poluostrvu. Ishitren i nasilan akt protiv čoveka na čelu Firence mogao bi narušiti jednistvo italijanskih država. Ali, Bordžije nisu poznate kao ljudi koji lako zaboravljaju.

Odlazak, ili proterivanje, zavisi od tačke gledišta, francuskog kralja sa Apeninskog poluostrva, pa i usposatavljanje Venecijanske lige, sporazuma o saradnji između brojnih država Italije, kao da su vratile stvari na stanje od pre par godina.

Jedina bitna razlika je bila što Firencom više nije vladao Mediči, kojem je Papa zamerao preveliko „iskakanje“ iz zacrtanog šablona katoličanstva, nego je na čelu grada bio Savonarola, koji je Papu optuživao da je skrenuo sa Božijeg puta. 

Savonarola, kako nije bio rođen u Firenci, nije mogao da obavlja zvanične funkcije. Ali, još od vremena Kozima i Medičija, to nije bilo ni važno. Sva vlast je bila u rukama onoga za koga narod smatra da je poseduje, a u to vreme bio je to Savonarola.

Njegove tirade su nastavljale da se obrušavaju na svakoga ko bi doveo u pitanje vlast dominikanskih sveštenika. U gradu se pojavila policija sastavljena od mladih fanatika iz dominikanskih redova, a na svaki luksuz i ovozemaljsku slast se gledalo sa prezirom, pa i osudom. Nije nevažno ni što je ponovo uvedena smrtna kazna, ukinuta decenijama ranije.

Nesporno je da je Firenca, za vreme neformalne vladavine Đirolama Savonarole, postala teokratska država, ali je imala i izražene socijalističke ideje. Grad je u doba pozne Medičijeve vladavine karakterisao izraziti elitizam, tako da su se mnogi slojevi društva osećali zapostavljeno i isključeno iz upravljanja gradom.

Pre svega njima su bile upućene društvene reforme koje je Savonarola sproveo, gurajući u prvi plan, po uzoru na Veneciju, Gradsko veće, koje je brojalo 3200 građana Firence. Reforsmisao je poreski sistem grada, ukidajući poreze za najsiromašnije, a uveo je i procentualni porez, kojim je ukinuo dotadašnji sistem artibrernog poreza i “dobrovljnih” zajmova. U mnogim stvarima, sada su se pitali i oni slojevi društva čije se mišljenje decenijama nije čulo.

LOMAČA TAŠTINE

Najveća demonstracija Savonaroline moći desila se 7. februara 1497., kada je na glavnom firentinskom trgu održana čuvena Lomača taštine. Na veliku vatru zapaljenu na Piaca dela Sinjora, građani Firence su, u religioznom transu, bacali sve predmete koji su mogli da ih navedu na greh, sa naglaskom na taštinu.

Tako su stradale haljine, šminka, ukrasi, nakit, ali i sekularne knjige i slike. Šta je sve umetnički svet izgubio te noći, nikada nećemo saznati. Retko koji istoričar propusti da napomene da je i najveći slikar tog doba, Sandro Botičeli, bio jedan od onih koji je svojim delima hranio vatru.

Firenca je, za samo tri godine, prešla put od najdinamičnijeg i najživljeg grada u svetu, do mesta fanatičnog hrišćanstva u svojoj najrigidnijoj verziji.  Dok je iz svoje sobe u Grande Palaco gledao plamen koji je obasjavao centralni trg, Savonarola je znao da se Božija volja konačno ostvaruje. Grad je potpuno bio u njegovim rukama. Ili je tako barem izgledalo. 

BORDŽIJA UZVRAĆA UDARAC

Pošto je Papa Aleksandar VI već pokušao da se  fazom broj jedan obračuna sa političkim neprijateljima – podmićivanjem, što nije uspelo ni ponudom kardinalskog mesta, prešao je na drugu fazu – diskreditacija.

Nakon što se dva puta oglušio o papine pozive da dođe u Rim, posle Lomače taštine Papa je izgubio strpljenje. Ekskomunicirao je Crnog proroka i zabranio mu javno propovedanje, što Savonarola nije prihvatio. “Papa je izgubio moralni autoritet da ekskomunicira bilo koga, osim samog sebe”, napisao je Savonarola. Ali, ovaj udarac nije prošao bez posledica.

Nakon što je, u prepunom Duomu, ceremonijalno pročitana Papina bula o ekskomunikaciji Savonarole, kao i pretnja da će ceo grad biti ekskomuniciran ukoliko nastavi da ga toleriše, obični vernici počinju da gube entuzijazam za Savonaroline reforme. Kakav god da je bio, Papu su mnogi građani smatrali Božijim izaslanikom na zemlji, tako da je njegova reč imala ogromnu težinu. 

Njegove kritike i kazne navele su Savonarolu da postane još ekstremniji u svojim propovedima, ali i da ode korak dalje u iskazivanju svoje odabranosti. U jednoj od svojih otvorenih propovedi sredinom 1498., naveo je, doduše, posredno, kako je sposoban i da izvodi čuda. Bio je to pogrešan korak koji je opozicija čekala.

SUĐENJE VATROM

Ubrzo nakon takve propovedi, Savonarola je, od strane sveštenika koji su bili na Papinoj strani, izazvan da svoje tvrdnje dokaže. Metod dokazivanja po crkvenim pravilima tog vremena bilo je Suđenje vatrom.

Na glavnom gradskom trgu je postavljena pozornica za suđenje, koje se podrazumevalo da Savonarola pred svima pređe golim stopalima preko vatre, te tako dokaže svoju vezu sa Bogom i mogućnost da napravi čudo.

Savonarola's execution in the Piazza della Signoria, painting by Filippo Dolciati (1498)

Pregovori  su trajali satima, jer je sve što se tiče uslova održavanja suđenja dovođeno u pitanje od strane Savonarole i njegovih pristalica. Nakon što je čitav dan protekao u natezanju oko toga kako će se suđenje izvesti, pala je kiša i ugasila vatru na kojoj je trebalo da se odigra. Masa građana koja je bila okupljena smatrala se izigranom.

U opštem metežu koji je usledio, rivalski sveštenici, Papini saradnici, praktično su linčovali Savonarolu i njegove monahe. Savonarola je uhapšen i osuđen za jeres, kao i za lažna proročanstva. Isti ljudi kojima je oteo versku vlast nekoliko godina ranije, od kojih je mnoge stavio na jako loš glas, bili su zaduženi da, tada prihvatljivim metodama mučenja, iz Savonarole izvuku priznanje. 

Uspeli su. Savonarola je priznao da je lažni prorok, da je izmislio svoje vizije, da nije čudotvorac, i praktično priznao da je jeretik. Legenda kaže da je mučenje bilo takvo da je Savonaroli ostala zdrava jedino desna ruka, kojom je potpisao priznanje. Sve drugo je bilo u dosta lošijem stanju.

Usledila je treća i poslednja faza obračuna – fizičko uništenje.

Savonarola je, sa dvojicom svojih najbližih saradnika, nakon izricanja presude, jer suđenja u pravom smislu nije ni bilo, obešen na Piaca dela Sinjora, i to iznad lomače koja je trebala da tela pretvore u prah.

Prah Đirolama Savonarole je bačen u reku Arno, u strahu od okupljanja njegovih pristalica oko mesta pogreba. Ali, duh Savonarole ostao je još neko vreme u Firenci, jer su Savonarolini sledbenici nastavili da šire njegove ideje, i borili se za ostanak uspostavljenog sistema. 

Svemu će doći kraj 1512., kada jedan novi Mediči svojim ulaskom u grad označava povratak dinastije na evropsku scenu. A u novom izdanju, Mediči (ji) su bili moćniji nego ikad.  

 

 

 

 

Mladen Trbić

POSTANIMO PRIJATELJI