NOVI GLAS

Treba li privatizovati EPS i ko bi od toga imao koristi?

Pritisak javnosti da se EPS ne prodaje već da se profesionalizuje morao bi biti sistematski i uporan. To bi bila i dobra prilika da opozicija pokaže da nije instrument stranih ekonomskih interesa bilo s koje strane sveta da dolaze.

EPS je na putu da postane akcionarsko društvo i to je prvi korak u pravcu njegove delimične ili potpune privatizacije. U Srbiji, bar kada su veliki sistemi u pitanju, reč privatizacija služi kao eufemizam za prodaju preduzeća strancima. Mora biti da ljubitelji rasprodaje svega postojećeg s ushićenjem čekaju taj sretni trenutak kada će se Srbija ratosiljati još jednog državnog balasta i tako osvežena i ekonomski pročišćena nastaviti putem svoje afrikanizacije. U opštem haosu, domaćem i globalnom, prodaja EPS-a bi mogla proći lakše nego u nekim mirnijim vremenima.

Za vladu bi prodaja EPS-a mogla biti vrlo ugodna i korisna. Prodajom bi se mogao obezbediti devizni priliv koji bi privremeno smanjio zjapeću budžetsku rupu, oslobodio državu potrebe da ulaže u energetski sektor i da se zadužuje po tom osnovu. Umesto budžetskog odliva, eto Srbiji priliva. Bilo bi tu možda i privatne koristi, kako je to inače red u poslovima „privatizacione vrste”… i ne samo u državama „srpske vrste”.

Ako bi vlast krenula putem privatizacije, nema sumnje da bi veliki broj analitičara i „influensera” podržao ovakvu odluku bilo po nalogu vlasti, bilo po ideološkom afinitetu ili nalogu spolja.

Argumenata za privatizaciju ne manjka – privatizacija bi značila da je došao kraj neodgovornom odnosu prema EPS-u i kadrovskoj politici oslonjenoj na eksperte iz prehrambeno-uslužnog sektora. Partije na vlasti, bilo koje vlasti, izgubile bi mogućnost da svoje uboge i nesposobne članove uhlebljuju o državnom trošku ili da „svoja” privatna preduzeća bogate na račun EPS-a. Potencijalni problemi u snabdevanju strujom ove zime mogli bi dodatno da ojačaju pomenutu argumentaciju.

Ovakvom (pro)privatizacionom narativu ide naruku što je proces urušavanja EPS-a nesporan i jasno vidljiv. (Dilema bi mogla biti da li je EPS ruiniran samo partijskim šarlatanstvom, dakle spontano, ili je to rezultat dvodecenijskog projekta uništavanja preduzeća kako bi se oborila njegova vrednost a potom iznudila i prodaja.) Rečju, sve pomenuto ide na vodu argumentacije da je samo privatna svojina garancija efikasnosti preduzeća, ili kako bi pristalice prodaje svega postojećeg učeno i ubojito poentirale – zar nije logično da o preduzeću bolje brine privatni vlasnik nego država?

Može biti da je ova argumentacija logički ubojita ali je empirijski promašena. Struja ili voda, na primer, strateška je roba kod koje je sigurnost snabdevanja po razumnim cenama važnija od profitnih interesa snabdevača. Reč je o tržištima koja su prirodni monopoli i(ili) funkcionišu na monopolskim ili oligopolskim principima. A kada je tržišni ambijent takav, nema tržišne utakmice od koje bi potrošači imali koristi. Naprotiv. U interesu preduzeća i njegovih privatnih vlasnika je da cenu struje podignu u nebesa, a da pri tome što manji deo profita ulažu u razvoj i jačanje sigurnosti snabdevanja. Vlasnici najviše vole da ulažu u svoje džepove. Sve promašaje i propuste snabdevači će uvek kompenzirati ili novim podizanjem cena ili će iznuditi subvencije države. Naivno je verovati kako regulatorne agencije, koje treba da brinu o interesima potrošača, nude zaštitu od monopolističke zloupotrebe tržišne pozicije.

Iskustvo Francuske je dobar i poučan primer. Jedna od najjačih svetskih elektroprivreda je pre petnaestak godina odlučila da krene putem svojih anglosaksonskih uzora. Izvršena je delimična privatizacija koja je trebalo da obezbedi da EDF, ponos Francuske, bude još uspešnije preduzeće. EDF je tako „ojačao”, da je danas više od polovine nuklearnih elektrana (a to je glavni izvor struje u Francuskoj) van stroja zbog korozije i lošeg održavanja. Francuska je od izvoznika struje postala uvoznik, i to u najgorem trenutku. Epilog te priče je da francuska država ovih dana okončava proces renacionalizacije EDF-a. Kako je to objasnila francuska premijerka, u uslovima dramatičnih klimatskih promena, država mora imati punu kontrolu nad svojom energetskom budućnošću. Prevedeno, privatizacija je sjajna stvar pod uslovom da vas je baš briga za energetsku budućnost i za interese građana i privrede.

Ali kako pomiriti zalaganje da energetski sistem ostane u rukama države, kada država loše upravlja EPS-om? Odgovor je jednostavan – potrebna je profesionalizacija upravljanja sistemom i drugačija kadrovska politika. Tome nije prepreka državno vlasništvo već bezočna partijska bahatost. Pritisak javnosti da se EPS ne prodaje već da se profesionalizuje morao bi biti sistematski i uporan. To bi bila i dobra prilika da opozicija pokaže da nije instrument stranih ekonomskih interesa bilo s koje strane sveta da dolaze.

Na kraju, ali izuzetno važno – u startu bi trebalo zaboraviti i svaku ideju o javno-privatnom partnerstvu kao tobože konstruktivnom kompromisu kada je reč o reformi državnih monopola. Taj model uvek završava na štetu državnog partnera, najgori je od svih loših modela i gori je čak i od privatizacije. Na takve ideje više ne nasedaju ni liberalne razvijene države.

 

 

 

 

(Ekonomista Nebojša Katić – Politika.rs)

Bijeljina

POSTANIMO PRIJATELJI

Bijeljina

Dokumentarni film : “First cities in history”

POSTANIMO PRIJATELJI

Instagram

Instagram has returned empty data. Please authorize your Instagram account in the plugin settings .