NOVI GLAS

Bijeljina – Marko Vukićević: Projektovanje autobuske stanice bila je velika čast i odgovornost

Marko Vukićević za sebe kaže da je arhitekta opšte prakse, koji pokušava da pomiri investitore sa arhitekturom. Sasvim sigurno ste imali priliku da prođete pored građevina ili budete u lokalima koji su izašli iz njegovog „Projekta“, a ovih dana najviše se priča o novoj autobuskoj stanici u Bijeljini, još jednom projektu koji je nastao u njegovom birou za uređenje enterijera i arhitekturu.

Iako je oduvijek volio da crta, Marko kaže da je u izboru fakulteta presudilo ono „što mu je bilo najmanje mrsko” da uči. –

– Završio sam Gimnaziju u Bijeljini, i želio sam da budem slikar. Otac mi je rekao da ne planira da me izdržava cijeli život, pa je tako izbor pao na arhitekturu. U arhitekturu sam se potpuno zaljubio tokom priprema za upis na fakultet, a i kasnije me iznova i iznova oduševljavala. Nakon fakulteta insistirao je da se zaposli u građevinskoj firmi. – Možda tu nema toliko arhitekture, ali je bilo svega što nisam znao u tom trenutku – komunikacije sa majstorima i dobavljačima materijala, gledao sam i učio… vidio sve ono što nisam naučio u knjigama, a to mi je mnogo pomoglo kasnije u poslu.

Pred 30. rođendan je skupio hrabrosti i dao otkaz.

– Dao sam otkaz u firmi u kojoj sam imao dobre uslove, ali sam imao osjećaj da ako ne odem u 30-oj godini, ništa u životu neću imati svoje.

Paralelno sa osnivanjem firme u BiH, otvoren je i biro „Renderiser” u Amsterdamu.

– Početak je bio trnovit, a poslovi koji su stizali iz Amsterdama su bili izlet i maštarija. Nisam bio uopšte pripremljen za to tržište, ono ipak traži ljudstvo, a ja sam u tom trenutku radio sam. Pošto je bilo nemoguće raditi na dvije stolice, ja sam ostao ovdje i odlučio da guram tu priču, i mislim da nisam pogriješio. I dalje pokušavam i koketiram sa inostranstvom, sada širim priču u Njemačkoj, jer već imamo kapacitet za to, veći broj saradnika.

Iako se dešavalo da posla nema, nikada nije odustajao od svojih ideja, niti pravio velike kompromise.

– Kod nas moraš da se razvijaš polako. Nikada nisam htio da podlegnem zahtjevima investitora i ljudima koji hoće grčke lavove, labudove… Ja čak mogu da kažem da moj stil uopšte nije prepoznatljiv, zato što me investitori različito inspirišu i imam sreću da sarađujem sa onima koji nisu u fazonu tipske gradnje. Krenemo od njihove specifične želje, pa iz razgovora dođemo do nečeg što je njihovo ali i moje.

Vrijeme između početka i završetka nekog projekta je prepuno inspiracije, ideja, promjena i istraživanja.

– Ponosan sam na svaki kraj projekta, ali posle nekog vremena ne budem toliko zadvoljan. Valjda kako se vremenom trudiš da budeš bolji i sazrijevaš, sve ono što si već uradio ne bude dovoljno dobro. Oni koji sarađuju sa mnom znaju da nikad nisam u potpunosti zadovoljan. Ako arhitektura zastari za tri godine, znači da projekat nije bio dobar. Mora da ima neku ponetu i da ne bude trenutni trend.

Društvene mreže su arhitekturi i arhitektama zadale mnogo glavobolje.

– Na Instagramu i Pinterestu je dostupno mnogo radova, pa onda investitori dođu sa gomilom slika šta žele. To ne želim da radim i uklapam te slike. Fasciniraju me građevine koje mogu da se vide u inostranstvu, sa početka moderne, često se pitam da li je moguće da je neko prije 100 godina uradio projekat bolji od većine sadašnjih. Arhitektura je po meni jedina umjetnost koja se bavi civilizacijom društva. Istorijski objekti su ti koji najbolje pokazuju koji je civilizacijski nivo nekog društva bio. Mi to nemamo.

Marko i njegov tim iz biroa svojim projektima su gradu donijeli nešto drugačije, ali ono što još uvijek ovdje nedostaje, jesto malo više urbane kulture.

– Grad se stvara godinama, decenijama. Mi imamo i imali smo ogroman priliv stanovištva čime smi svi izgleda ostali zatečeni. Bijeljina ima struku, ali se ne mogu izboriti sa onim što je nastalo. Ulice se ne mogu proširiti. Zgrade se ne mogu rušiti pa praviti nove. Bijeljina nije nikada ni bila poznata po arhitekturi, niti će biti.

Od bijeljinskih građevina, Marko izdvaja gradsku biblioteku.

– Meni je taj objekat drag, kao neki poslednji stub kulture u Bijeljini, ali zanemaren. Istoriju treba da poštujemo, toj građevini ne treba ništa ni dodati ni oduzeti, ona treba da ostane baš takva kakva je. Ima odlične detalje. Sokolski dom takođe, on će na svu sreću biti obnovljen i zadržaće svoj prvobitni izgled.

Marko je u žižu javnosti ovih dana došao i kao autor idejnog izgleda nove autobuske stanice.

– Uradili smo dosta skupljih i većih objekata od autobuske stanice, i u drugim gradovima, ne samo ovdje. Ali nam je bilo najteže da ovo projektujemo, jer je to javni objekat koje će ostati i posle nas još dugo. Igrom slučaja smo svi u birou iz Bijeljine, bila nam je i čast i odgovornost da radimo taj projekat. Imali smo mnogo varijanti i na kraju smo morali da presječemo. Potrudili smo se da damo neki naš pečat i da bude vanvremenski objekat. Da nema nešto što je moderno sada ili neki trenutno modran materijal.

Slobodno vrijeme provodi sa suprugom Lidijom, i kćerkicama Nikom (8) i Iskrom (6), u iščekivanju još jedne djevojčice. Kako je zaljubljenik i u fotografiju, trudi se da zbilježi sve lijepe porodične trenutke, naročito na godišnjem odmoru, kada za fotografiju ima najviše vremena.

> NASLOVNA – NoviGlas <

– Zaljubio sam se i u trčanje, tu sam sam sa sobom, odgovara mi. Trčao sam polumaratone, najveći doživljaj je svakako bio Berlin, start sa 35.000 ljudi. Takvo nešto treba i našem gradu. Nadam se da će se infrastruktura prilagoditi biciklistima i trkačima. Gradu treba još jedan veliki park. Postaje nam tjesno, a u ravnici smo.

 

(bijeljina.org)

Bijeljina

POSTANIMO PRIJATELJI

Bijeljina

Dokumentarni film : “First cities in history”

POSTANIMO PRIJATELJI

Instagram

Instagram has returned invalid data.
error: Content is protected !!